Amulet u obliku skarabeja, koji je služio i kao pečat, ostao je u upotrebi u svom prvobitnom obliku od nastanka u Prvom međuperiodu do Srednjeg kraljevstva, u kom je došlo do vrlo značajne promene - nastalo je prvo pečatno prstenje. Kroz amulet provučena je žica koja je činila kariku prstena a njeni krajevi su namotani uz skarabej tako da on ostane učvršćen na jednom mestu. Pošto se mogao okretati na prstenu, strana sa natpisom se lako i praktično mogla koristiti za pečaćenje. Istina jeste da je to bilo lako izvesti i dok su skarabeji bili nošeni u obliku priveska , tako da sam način upotrebe najverovatnije nije jedini razlog nastanka prstenja za pečaćenje. Možda su i estetski ili neki drugi razlozi imali i svoju ulogu u tome.
Stari Egipćani su zaista voleli prstenje i ono je sačuvano u ogromnom broju u vrlo različitim materijalima : od najcenjenijih kao što su srebro (koje je u Starom Egiptu dugo bilo najskupoceniji metal) i zlato do onih jeftinijih od fajansa, bronze a bilo ih je čak i od glazirane keramike. Zahvaljujući tome što ih ima toliko sačuvanih lako je izdvojiti nekoliko vrsta. Najzastupljenije je apotropejsko, amuletsko prstenje sa različitim natpisima i simbolima, posvećenim božanstvima , koji su trebali da donesu i osiguraju blagostanje ili da zaštite nosioca od različitih zala. Izrađivano je od svih vrsta materijala. Među njima su od posebnog značaja primerci od zlata i poludragog kamenja sa polihromnim reljefno izvedenim natpisima, koji svakako spadaju u istoriju nalepšeg nakita.. Vrlo malo je čisto ukrasnog prstenja izrađenog od plemenitih metala, od poludragog kamenja ili u kombinaciji jednih i drugih, koje ponekad ima na sebi reljefne ukrase u obliku životinja ili ptica. U celini uzevši - gledajući samo prstenje lako je shvatiti koliko veliku ulogu je u životu Starih egipćana imala religija i koliko je bila vellika njihova želja da se zaštite od svakodnevnih životnih zala, kojih ni tada kao ni danas, nije bilo malo. Potreba za ukrašavanjem kao da je manja od potrebe za sigurnošću koju je trebala da obezbedi zazivana božanska zaštita. Ona svakako postoji i nije nimalo mala -to se vidi kad pogledamo koliko je luksuznog nakita : ali kao da je ipak na drugom mestu. To obeležje, to verovanje koje se manifestuje i kroz ukrašavanje postaće jedna od karakteristika nakita, kao što ćemo kasnije videti na minojskom prstenju na primer.
Međutim ono što Stari Egipat čini poprilično drugačijim od većine tadašnjih država je veoma razvijena administracija i rigidni kastinski sistem. Potreba za pečaćenjem je iz sfere trgovine prešla u sferu onih koji upravljaju državom - od faraona naniže. Pred kraj XXII dinastije pored imena vladara na pečatima nalazimo i imena članova njihovih porodica, imena sveštenika, činovnika različitog ranga. Zahvaljujući toj činjenici mogli smo da steknemo jasniji uvid u hijerarhiju staroegipatskog društva a mnoga imena koja bi inače pala u zaborav su sačuvana. Tako je pečatno prstenje zauzelo svoje mesto koje će zadržati oko tri milenijuma - do modernih vremena.
Stari Egipćani su zaista voleli prstenje i ono je sačuvano u ogromnom broju u vrlo različitim materijalima : od najcenjenijih kao što su srebro (koje je u Starom Egiptu dugo bilo najskupoceniji metal) i zlato do onih jeftinijih od fajansa, bronze a bilo ih je čak i od glazirane keramike. Zahvaljujući tome što ih ima toliko sačuvanih lako je izdvojiti nekoliko vrsta. Najzastupljenije je apotropejsko, amuletsko prstenje sa različitim natpisima i simbolima, posvećenim božanstvima , koji su trebali da donesu i osiguraju blagostanje ili da zaštite nosioca od različitih zala. Izrađivano je od svih vrsta materijala. Među njima su od posebnog značaja primerci od zlata i poludragog kamenja sa polihromnim reljefno izvedenim natpisima, koji svakako spadaju u istoriju nalepšeg nakita.. Vrlo malo je čisto ukrasnog prstenja izrađenog od plemenitih metala, od poludragog kamenja ili u kombinaciji jednih i drugih, koje ponekad ima na sebi reljefne ukrase u obliku životinja ili ptica. U celini uzevši - gledajući samo prstenje lako je shvatiti koliko veliku ulogu je u životu Starih egipćana imala religija i koliko je bila vellika njihova želja da se zaštite od svakodnevnih životnih zala, kojih ni tada kao ni danas, nije bilo malo. Potreba za ukrašavanjem kao da je manja od potrebe za sigurnošću koju je trebala da obezbedi zazivana božanska zaštita. Ona svakako postoji i nije nimalo mala -to se vidi kad pogledamo koliko je luksuznog nakita : ali kao da je ipak na drugom mestu. To obeležje, to verovanje koje se manifestuje i kroz ukrašavanje postaće jedna od karakteristika nakita, kao što ćemo kasnije videti na minojskom prstenju na primer.
Međutim ono što Stari Egipat čini poprilično drugačijim od većine tadašnjih država je veoma razvijena administracija i rigidni kastinski sistem. Potreba za pečaćenjem je iz sfere trgovine prešla u sferu onih koji upravljaju državom - od faraona naniže. Pred kraj XXII dinastije pored imena vladara na pečatima nalazimo i imena članova njihovih porodica, imena sveštenika, činovnika različitog ranga. Zahvaljujući toj činjenici mogli smo da steknemo jasniji uvid u hijerarhiju staroegipatskog društva a mnoga imena koja bi inače pala u zaborav su sačuvana. Tako je pečatno prstenje zauzelo svoje mesto koje će zadržati oko tri milenijuma - do modernih vremena.
Нема коментара:
Постави коментар